Фраза којом смо се водили целим пројектом и која је била наша мотивација. Иако је пројекат у суштини чинила стручна пракса, нисмо га сматрали као нашом обавезом, већ као наградом, као ново искуство и већ у првој недељи смо схватили да смо отишли као заједница, породица, да видимо и научимо свашта нешто ново, али пре свега да научимо да се сналазимо.
Kада смо стигли у Будимпешту свако од нас је имао посебне жеље и различите начине да упозна град. Некога је занимала њихова традиционална кухиња, некога најпознатије грађевине и знаменитости, а некога култура.
У току првог дана водич нам је показао главне дестинације као што су: апартман, ресторан, пекара и њихова канцеларија, а остатак града смо истраживали сами. Стигли смо и до самог центра Будимпеште и оно што смо најмање очекивали да ће нам се десити, то нам се и десило, остали смо без речи. Саме зграде, улице, кафићи, ресторани, све самим изгледом пружа осећај среће. Мириси у ваздуху који су различити и истовремено прелепи, људи који уживају у дану или журе да стигну тамо где су се упутили, музика на сваком кораку, све нам је било у исто време толико познато и у исто време потпуно страно. Сви смо се сложили да Будимпешта пружа леп провод и добру авантуру и да поседује предивна места за које можемо да кажемо да тај поглед не може да се плати новцем.
Поред циља да се стручно докажемо и покажемо, уклопили смо слободно време да посетимо знаменитости Будимпеште као што су: Буда дворац, Парламент, Базилика Светог Иштвана, Музеј уметности, Пијацу, Српску Гимназију, Трг Хероја, Острво Маргарет и Kућу музике. Јако занимљива информација у вези Парламента и Базилике Светог Иштвана је да су те две зграде исте висине и да ниједна зграда не сме да буде виша од њих. Исте висине су да би се показало да је важност
парламента и цркве једнака.
Првог радног дана водичи су пошли са нама да нам покажу како и којим превозом да стигнемо до посла. Некима је посао био ближи, а некима је био даљи и морали су да мењају неколико превоза. У фирмама су нас јако лепо дочекали и сви су били јако љубазни и заинтересовани да нам помогну и покажу како да урадимо то што треба. Оно што нас је све баш пријатно изненадило је било то што смо код сваког запосленог приметили да све што раде, раде са вољом, опуштено, без тензије и све брзо, али пажљиво. Давали су нам јако занимљиве послове као што су провера цена са попустом, без, прављење каталога и реклама одређених производа, скнирање кодова. Једно од предузећа се бави запошљавањем, па смо имали задатак да у одређеном граду пронађемо хотел, информације о њему и најближе кафиће, ресторане и то све да прикажемо табеларно у Еxцел-у. Добијали смо и задатке који нису толико били везани за нашу струку, али смо успели да се истакнемо најбоље што смо могли. Доста смо се истицали у комуникацији и знали или не, лако смо успели да се снађемо и питамо или кажемо оно што смо хтели. Сви послови су нам такође помогли да откријемо неке нове таленте, да упознамо једне друге и да стварно научимо како изгледа један тимски рад.
Kолико год смо мислили да ће бити тешко и напорно за рано устајање и навикавање да идемо да радимо, заправо свима се свидела та рутина и сама помисао да идемо да радимо, да имамо колеге, колегинице, да им помажемо, да се истичемо. Поносни смо што смо оставили позитивне утиске и добили пригодне поклоне, награде и похвалнице за уложени труд.
Kуда год да кренемо, увек требамо да искористимо све могућности да видимо, прођемо и погледамо све, али пре свега да научимо максимално да искористимо време и да научимо да будемо самостални и сналажљиви. Свакоме од нас је познато колико волимо да упознајемо друге градове, људе, културу и да гледамо по чему се разликујемо, а по чему смо слични.
Овај пројекат смо сви доживели као један огроман успех за наш град, нашу школу, па на крају крајева за сваког од нас појединачно.Доживели смо невероватно искуство и додатно смо мотивисани и свесни да заправо не учимо за школу већ за живот и да постоје разни начини да се остваре циљеви, само ако верујемо и знамо да можемо.
Анђелка Перић IIIк
