Aktuelnosti

Promocija monografije je održana 22.10.2010.god u 11⁰⁰ časova u Centru za kulturu.O značaju monografije je govorio direktor škole, Luka Šešum, potom autori monografije profesori Milena Stefanović i Andjelka Stojićević, kao i recezent profesor Slaviša Radovanović.Istaknuto je da se monografija sastoji iz dva dela u prvom delu je predstavljen istorijat škole, a u drugom delu život i rad škole u protekloj deceniji.

Svečana Akademija je održana u centru za kulturu u 12⁰⁰ časova.Akademiji su prisustvovali predstavnici lokalne samouprave,članovi Školskog odbora i Saveta roditelja, zaposleni i bivši radnici škole, učenici i njihovi roditelji.

Na početku akademije prikazan je film o školi koji je snimila i režirala SAT televizija Požarevac.Gospodin Dragi Ivić je scenarista programa za svečanu akademiju, a voditelj programa je gospodin Goran Jovanović.

Svečani ručak za goste i zaposlene održan je u restoranu Kum 22.10.2010.Gostima i zaposlenima tom prilikom uručena je monografija škole.

U holu centra za kulturu 22.10.2010.god. priređena je izložba o istorijatu škole, kao i likovni radovi sa slikarske kolonije održane u maju mesecu.Na izložbi su predstavljeni svi obrazovni profili škole prezentacijama i svojim proizvodima.

Poseta nemačke partnerske škole „Robert Gervig“ u Singenu od strane prof.Marccusa Willneff-a direktora partnerske škole i prof.Heinz-Theo Niephaus-a iz koordinacione kancelarije Nemačke

Prošle godine naša škola je uspostavila partnerski odnos sa srednjom stručnom školom „Robert Gerwig“ iz Nemačke. Partnerstvo škola podrazumeva uzajamne posete i razmenu iskustava vezanih za izvođenje nastave. Krajem aprila, u pratnji direktora Luke Šešum i odeljenjskog starešine Vesne Životić, učenici profila komercijalista otputovali su u sedmodnevnu posetu nemačkoj školi u gradu Singenu, koji se nalazi blizu granice sa Švajcarskom, u pokrajini Baden-Virtenberg.

Učenici su se duže vreme pripremali za ovaj put. Naši profesori su u januaru bili u radnoj poseti Nemačkoj, kada je napravljen detaljni plan posete. Takođe, Evropski pokret u Srbiji je našim učenicima održao interkulturalni trening o normama ponašanja, običajima i kulturi Nemačke. Put je delimično finansiran od strane učenika, a delom je potpomognut i od strane GTZ-a i Evropskog pokreta (nevladine organizacije koja učestvuje u približavanju naše zemlje EU).

Učenici su pripremili prezentaciju o našoj školi na engleskom jeziku, vežbali su komunikaciju na engleskom i pripremili su radove za predstavljanje svog poslovanja u okviru virtuelnog preduzeća. U saradnji sa roditeljima prikupljena je obimna dokumentacija potrebana za realizaciju ovog putovanja. Naši učenici su poneli i poklone za domaćine, pakete Bambijevih slatkih proizvoda.

Program posete bio je izuzetno bogat i intenzivan. Na početku susreta, tokom upoznavanja, učenici su međusobno predstavili svoje gradove i škole. Razmenili su mišljenja o sličnostima i razlikama života u Nemačkoj i Srbiji. Naši učenici su saznali da je nemački sistem obrazovanja dualan. To znači da se deo obrazovanja odvija u školama, a drugi deo u preduzećima koja su iskazala potrebu za određenim zanimanjem. Učenici su plaćeni za svoj rad u privredi, a uz to im je obezbeđeno zaposlenje po završetku školovanja. U školi „Robert Gerwig“ ima oko 2000 učenika, od čega se jedna trećina obrazuje za dalje školovanje, te je njihov obrazovni program daleko širi i obimniji od programa učenika koji se školuju za rad odmah po završetku škole. Posle prve godine, učenici se testiranjem klasifikuju za jednu od ove dve mogućnosti. Najveći utisak na naše učenike ostavili su časovi iz predmeta Global studies, koji obuhvata oblasti ekonomije, istorije, geografije i drugih predmeta. Nastava iz ovog predmeta se odvija kroz debate na engleskom jeziku.

Prilikom prijema kod Gradonačelnika Singena u Gradskoj većnici predstavljena nam je monumentalna slika koju je na zidu naslikao švajcarski slikar šezdesetih godina 20. veka. Ova impozantna slika zauzima centralni zid u sali većnice. Slika je podeljena u tri celine i simbolizije težak put i preporod nemačkog naroda od perioda nacizma do današnjih dana. Jedna strana slike prikazuje mračni deo nemačke istorije, narod koji trpi teror nacističke vlasti. U sredini je Hristos, a desno od njega je svetla strana kompozicije koja simbolizuje današnju razvijenu zemlju. Na naše učenike i profesore ova slika je ostavila snažan utisak. Gradonačelnik Singena nam je poželeo da se i mi oslobodimo negativnih ostataka svoje prošlosti i da postanemo razvijena i otvorena zemlja poput Nemačke danas.

U narednim danima učenici su odlazili u nemačku školu i prisustvovali časovima. Svakodnevna komunikacija na engleskom jeziku je mnogo unapredila i obogatila rečnik i slobodu komunikacije naših učenika. Programom je predviđen i zajednički rad u birou koji se zasniva na poslovanju virtuelnog preduzeća. U nemačkoj stručnoj školi virtuelno preduzeće se bavi reklamom i propagandom, što pruža odlične mogućnosti za saradnju sa virtuelnim preduzećima naše škole.

Posle aktivnosti u školi, svakodnevno su organizovane zajedničke posete znamenitostima regije i izleti. Upriličen je i prijem kod gradonačelnika Singena, čime su naši učenici bilo posebno oduševljeni. Time je ova poseta dobila širi značaj, regionalni i medijski. Učenici su takođe posetili vulkan i tvrđavu pored grada Singena, zatim prelep grad Konstanz, sa bogatom istorijom i kulturom, čije građevine datiraju iz 13. veka .

Svaka je izuzetna na svoj način. Jedan od najlepših izleta je odlazak na vodopade u Švajcarskoj, koji impresioniraju posetioce svojom veličinom i lepotom. Ovi zajednički izleti su doprineli zbližavanju naših i nemačkih učenika i upoznavanju različitih načina života u školi i van nje. Na taj način učenici su stekli obostrano dragoceno iskustvo.

Nakon povratka utisaka je bilo mnogo i svi su veoma pozitivni i poučni. Očekujemo posetu nemačkih učenika u oktobru 2010. Raduje činjenica da je daleko veći broj zaintesovanih učenika iz Nemačke za dolazak u Srbiju sada, nego pre naše posete.

Od septembra se čekalo na taj dan. Samo se o njemu pričalo, razmišljalo. Samo se on očekivao.

Subota. 24. april. Polazak u večernjim satima. Na put krećemo ispunjeni pozitivnom energijom i željom da nam naredni dani ostanu u najlepšem sećanju.

Put je naporan, ali vođeni željom za nečim novim i drugačijim, mi to ne osećamo. Trudimo se da svaki trenutak ispunimo. Priča, pesma, divljenje lepoti Slovenije, Austrije i Nemačke.

U nedelju popodne stižemo na svoje odredište – Sennhof hostel u Singenu. Nemački učenici su nam priredili toplu dobrodošlicu. Pripremili su nam večeru, proveli neko vreme sa nama a zatim nas ostavili da se odmorimo.

Rano ustajanje, na koje nismo navikli, podneli smo nekako. Zatim je usledila poseta školi „Robert Gerwig“. Škola nas je sve oduševila: velikih kapaciteta, opremljena najmodernijim sredstvima, uređena i čista. U njoj su smeštene učionice, kabineti, ali i sobe za odmor, kantina, ogromna fiskulturna sala i sve ono što je učenicima potrebno. Školu smo posećivali svakog prepodneva, sem četvrtka. Razmenjivali smo iskustva, vodile debate i predstavili svoju školu i svoj grad kroz odgovarajuću prezentaciju.

Ostatak dana provodili smo, u zavisnosti od plana, šetajući gradom, išli smo u kupovinu, provodili vreme sa nemačkim učenicima. U utorak, posetili smo Konstanz, prelep istorijski grad na granici sa Švajcarskom, a četvrtak je bio predviđen za put do Švajcarske i obilazak poznatog vodopada. Taj dan je bio najlepši. Bila sam oduševljena onim što sam videla, a verujem da nisam jedina kojoj je to jedan od najlepših trenutaka provedenih tamo. Tog dana je bila i oproštajna zabava u hostelu. Prostor je bio ispunjen smehom, pesmom i igrom, dobrim raspoloženjem srpskih i nemačkih učenika, ali i tugom jer je to bio poslednji dan našeg boravka u Nemačkoj. U petak, u jutarnjim časovima, otisnuli smo se put Srbije, tužni što odlazimo, ali srećni jer smo proveli predivne dane i stekli nove prijatelje.

Shvatili smo da za prijateljstvo i ljubav nije bitna istorija, jezik kojim govorimo, veroispovest, boja kože niti socijalne sličnosti. Srušili smo sve predrasude, predstavili sebe, svoju školu, svoj grad i svoju zemlju na najbolji mogući način. Upoznali smo druge kulture, navike, običaje, mišljenja i naučili da ih poštujemo, napravimo kompromis i budemo tolerantni. I, što je najvažnije, stekli prijateljstva koja će se, nadam se održati. Nismo učili za školu, već za život.

Огледном часу присуствују саветници Министарства просвете

okom februara i marta ove godine savetnici Ministarstva prosvete prisustvovali su većem broju časova aktivne nastave u oglednim odeljenjima Ekonomsko-trgovinske škole. Oni su procenjivali kvalitet održanih časova koje su bodovali po određenim kriterijumima. Jedan od najuspešnijih časova je zajednički čas engleskog jezika, ruskog jezika i poslovne komunikacije koji su osmislile i održale profesorke Tijana Mladenović, Radica Platanić i Gordana Vučković. Tema časa bila je elektronska komunikacija, a ishod časa je sastavljanje poslovnih e-mail poruka na engleskom i ruskom jeziku. Čas je održan u odeljenju komercijalista drugog razreda.

Čas su posmatrali savetnici Ministarstva prosvete: Radiša Đorđević, Veliša Joksimović, Draško Grujić i nekoliko profesora škole. Časovi su ocenjeni kao veoma uspešni, a savetnici su bili zadovoljni pripremom i realizacijom časa. Oni su napomenuli da pravi smisao aktivne nastave jeste u povezivanju više srodnih predmita, što podrazumeva veću saradnju između profesora.

Skupština Grada Požarevca svake godine povodom gradske slave, Svete Trojice, dodeljuje nagrade i priznanja istaknutim pojedincima i ustanovama za postignute rezultate u različitim društvenim oblastima. Prošle godine Ekonomsko-trgovinska škola dobila je povelju za ostvarene izuzetne rezultate u oblasti obrazovanja.

Predstavljamo vam još jedan talenat naše škole, Vladislava Velkovskog. Vladislav je rođen 31. januara. 1992. godine u Požarevcu. Glumom počinje da se bavi 2002. godine. Najbolju sliku o Vladislavu, kao neiscrpnom glumačkom talentu, steći ćete iz našeg intervjua.

r Kada si se prvi put suočio sa svojim glumačkim talentom i da li si ga bio svestan? Ko ga je otkrio?

Prvi put sam se suočio sa svojim talentom onoga trenutka kada sam počeo da gledam crtane filmove. Posle svakog odgledanog crtaća umeo sam da ponovim moje omiljene delove. Kasnije počinjem da ponavljam rečenice iz čuvenih filmova: Maratonci trče počasni krug, Ko to tamo peva... Nisam bio svestan, bio sam isuviše mali. Moj talenat je otkrila moja majka, jer majke uvek sve prve vide!

r U kojim si pozorištima gostovao? Da li si glumio samo sa amaterima ili i sa poznatim ličnostima?

► Prvi put sam gostovao u Kostolcu u pozorištu Kastelum 2004. godine, a kasnije u Petrovcu, Despotovcu, Velikoj Plani, na Ubu i u Zemunu.

r Koji ti je omiljeni žanr i pred kojom ciljnom grupom se osećaš najprijatnije?

► Dok sam bio mlađi, više sam voleo komediju, a kako sam stariji i zreliji, draže su mi ozbiljne drame. Najprijatnije se osećam pred onim koji mi pružaju energiju i aplaudiraju na kraju predstave, ali pod uslovom da je to aplauz iz srca.

► Moja interesovanja su uglavnom usmerena ka umetnosti, tu spadaju knjževnost, režija, dramaturgija i muzika.

► Neprestano čitam, najčešće poeziju, prozu u nešto manjoj meri i, naravno, drame, koje mi uvek daju ispiraciju. Ali se nekako uvek iznova i iznova vraćam Jasenjinu.

► Imam nekoliko idola u različitim oblastima. Kada je u pitanju gluma , to su definitivno Danilo Bata Stojković i Džek Nikolson. Što se tiče režije, izdvojio bih čoveka koga najverovatnije moja generacija slabo poznaje, to je pozorišni reditelj Slobodan Unkovski. U dramaturgiji najviše cenim Dušana Kovačevića, Milenu Marković, Maju Pelević i manje poznatog Eden Fon Horvata. U književnosti to je Sergej Jesenjin, a u muzici gitarista grupe AC/DC, Angus Jang.

r Kako se pripremaš za predstavu? Koliko je vremena potrebno da se pripremi jedna uloga?

► Kada je u pitanju komedija, trudim se da prikupim što više pozitivne energije i prenesem je na publiku, dok u ozbiljnim dramama svoju ulogu koristim kao element pražnjenja.

► Najdraža nagrada mi je osvojeno prvo mesto na regionalnom takmičenju u recitovanju. Osim toga draga mi je nagrada glumca večeri na festivalu Viminacium lumen meum i mnoge druge, ali definitivno najveća nagrada jeste moj život.

Milan Miljković, ili Milje, kako ga svi znaju, učenik je II razreda Ekonomsko-trgovinske škole ugostiteljske struke. Bavi se crtanjem od svoje treće godine. On kaže da je to u početku bilo crtanje čiča-Gliša i neravnomernih oblika i da je iz godine u godinu to preraslo u ovu današnju vrstu umetnosti, koja je donekle priznata, donekle i nije. To je ULIČNA UMETNOST, odnosno crtanje grafita, umetnički talas koji u poslednje vreme postaje sve više prisutan i cenjen.

Milan kaže da su grafiti za njega nešto fantastično jer pružaju mogućnost javnog oglašavanja, oni su najoriginalniji način da nekome pokažeš da ga voliš ili ne voliš, da pokažeš šta umeš, da izraziš sebe na jedan krajnje osoben i drugačiji način. Takođe, kaže da je zbog grafita imao problema sa organima javnog reda.

Milan danas ima grupu koja se bavi crtanjem grafita. Grupa se zove SAC (Street Artist Crew).

Pored nelegalnih, grupa je radila i legalne grafite za razne firme. Milan kaže da će nastaviti da

vežba crtanje. Takođe se nada da će ovaj vid umetnosti biti potpuno priznat, kako bi njegov talenat ostao slobodan, neugrožen i nesputan u borbi da pronađe svoje mesto u umetnosti.

Prvo mesto na literarnom konkursu povodom obeležavanja 160 godina postojanja škole

egenda kaže da je slavni violinista Tartini sve svoje sonate prvo odsanjao, pa ih tek onda napisao i odsvirao. Poput njega, našli smo se i mi u jednom neobičnom snu u kome caruje zvezdani prah koji nam svojim svetlucanjem obasjava stazu kojom koračamo, stazu koja će nas odvesti do intelektualnog uzvišenja, tamo visoko gde se život uči.

danas, posle godina, misao o njoj, priznajem različita, svako je na nekoj svojoj talasnoj dužini, ali nam je jedan zajednički stav – trajemo u tom vilajetu gde ne morate biti ni bogati ni siromašni, ni lepi ni manje lepi, da biste se osetili posebno, da biste i vi bili lampion jednog savršenog sklada gde nam znanje spira svo sivilo i tugu. Kako je Andrić rekao: „Mnogi ljudi primaju i posmatraju život i svet oko sebe na jedan način koji bih ja nazvao – vulgarnim pesimizom“, čime je jasno iskazao, nisu oni lutali obalom kojom su i svi umovi, onom obalom gde vas zapljuskuju talasi velikana poput Dostojevskog, Selimovića, Tesle, Pitagore, Pikasa... Zahvaljujući toj obali i naši umovi uspeli su da zasijaju velikim znanjem. Naučili smo da u životu, baš kao i Dučić, pronađemo svoje suncokrete koji će sa sobom nositi sve što oličava mladost i uzlet ka visinama, jer u životu, ipak, svako teži da dosegne neku zvezdu, nešto sjajno, da uživa u estetskim doživljajima. Trajali smo, trajemo i trajaćemo ovde gde se naše duše spajaju poput mostova, gde pokušavamo da u životu spoznamo prave vrednosti, ovde gde se stalno produžava lanac ljudskih misli koje se prenose s pokoljenja na pokoljenje, ovde gde se ruše sve nametnute granice među ljudima. Jer, najzad, veličina čovekove duše i jeste u tome da život gledamo širom otvorenih očiju bez osuđivanja tuđih stavova, da nam je duša jedna etička celina i vredan deo kulturnog sklada.

onekad se samo zapitam čime je ljudska vrsta zaslužna da ovoliko dobija a da joj još više, uvek nedostaje. Neki ljudi nisu svesni da „minut sreće vredi hiljadu godina slave, ili možda mnogo više“. Ne znam zbog čega svemu nalaze nedostatke. Zar je važno da li se istom Bogu molimo, da li govorimo različitim jezikom, da li se neko krstio, klanjao, pisao s desna na levo? Važnije je što smo mi ti koji ostavljamo svedočanstvo o rasi koja je život bojila tonovima raskošnih boja, o rasi koja je sve svoje tragove čuvala u kovčegu koji će, duboko na dnu okeana, naći neko i radovaće se ostacima naših najboljih, najsrećnijih godina života. Taj kovčeg je ljudska jednakost ispunila bojama, rečima, tonovima, pokretima, jer sve smo to stekli tamo gde se život uči, tamo gde se rađa i neguje sposobnost stvaranja duhovnih dobara u cilju intelektualnog opstanka ljudskog roda.

rago mi je, priznajem, ponosna sam što sam član sklada ljudskih umova koji će u životu naći svoju vodilju u sjaju miliona zvezda, ljudi kojima će mesec praviti krivudavu putanju koju ću slepo slediti jer znam da me tamo daleko, tamo, tamo...čeka nagrada za uspešno sastavljenu slagalicu života gde ni jedan deo nije nedostajao. Zahvalna sam što me putokazi života nikada nisu napuštali, jer znam da je život težak, da uputstvo za njegovu upotrebu još nije izmišljeno. Potrebno je mnogo umetnosti i akrobacije da bi se balansiralo na ovoj „žici“ života, ali sam bar pronašla „priručnik za početnike“, pronašla sam mesto gde se život uči.

veti Sava je naša večita priča, nikad do kraja ispričana. Svi Srbi znaju o njemu ponešto, ali niko ne zna sve, jer je njegova biografija istovremeno biografija Boga i Crkve u svetu i istoriji. To je i biografija celog ovog naroda.

Sveti Sava je konkretna istorijska ličnost, ali i čovek budućeg veka. On je, kao što je rekao Vladika Nikolaj, „najlepše srpsko dete“ koje je darovano Bogu, ali i najlepši srpski lik kroz koji se Bog nama pokazuje. Kroz njega je biće ovog naroda najbolje videlo i predosetilo Carstvo Božije i večni život. Nepoznati i daleki svetovi koji se skrivaju u čoveku u njemu su se otkrili na najlepši način. Naša burna priroda, često sklona razuzdanosti i destrukciji, Svetim Savom se oplemenjivala i pripitomljavala.

Sveti Sava se umom uzdizao dokle su stizali najumniji ljudi njegove epohe, a srcem do samog Božanskog prestola. Napustio je carski dvor, odrekao se raskoši i otišao u „zemlju presvete Bogorodice“ da popravi i prosveti sebe, kako bi to mogao da prenese drugima. Svim svojim bićem je težio ka Nebu, otkrivajući svet kao čudesnu poemu Večnog umetnika. Sve što je imao davao je drugima – živeo je za druge. Mogao je mnogima da vlada, ali odabrao je da služi svima. Što se više odricao od često neograničenih potreba ljudske prirode, to je bolje potvrđivao sebe kao ličnost. Kod njega je sve bilo univerzalno, saborno, čovečno i sveobuhvatno – um, volja, osećanja, ljubav. Ljubav je širila njegovo biće do neslućenih razmera. (...)

Sabrala su se u njemu sva vremena, povezali vekovi, ukrstile ljudske sudbine, progovorila sva naša pokolenja. Zato već toliko vekova, uverljivo svedoči da Bog hoda ovom zemljom, da je Bog sa nama.

Za života je bio „putujući hram” i apostol, a njegove mošti su bile „lek besmrtnosti”. Učinio je mnogo, ali je to nesrazmerno malo u odnosu na ono što čini u životu posle života. Kada je umro, kao da se tek rodio i počeo da živi. Tada je sve njegovo dobilo još čudesniju snagu i preobražavajuću moć. Tokom vekova se njegov žig utiskivao na sve što je srpsko. Postao je zaštitni znak celog naroda, njegov duh, krvotok i ognjeni stub koji spaja narod sa nebom.

Kada smo imali najveće padove, Savino ime smo prizivali u pomoć. U najvećim posrnućima njime smo vaskrsavali. U zlokobnim dobima mirio je zavađenu braću. U seobama njega smo nosili kao najveću svetinju i amajliju; dokle smo se mi rasejali, dotle se njegovo ime proteglo i pepeo razvejao. Sveti Sava nas je najlepše svetu predstavio i sa svima pomirio. Gde se on pojavi, tamo su tuđini postali srodnici, neprijatelji prijatelji, razbraćeni braća. Čini mi se da je on veći savremenik od savremenika našeg doba. Kao da mi živimo u njegovom, a on u našem vremenu. Zato on nije prošlost već budućnost. On je stvorio autentičnu i otvorenu srpsku kulturu, spremnu da od drugih primi sve što je dostojno da bude primljeno, ali istovremeno sposobnu da odbaci sve što skrnavi ljudsko dostojanstvo. Cilj mu je bila „sveta”, a ne „velika” Srbija, jer je zemlji najveća nada ako u njoj ima svetih i čestitih ljudi.

U ovom veku se sve preokrenulo. Svetog Savu su neki ili umrtvili ili otpisali. Možda je manji greh onih koji ga otpisuju nego onih koji ga umrtvljuju. Trezveno i odgovorno proučavanje prošlosti, usvajanje onog što je izdržalo proveru vremena i istorije i transponovanje toga u konkretni život - to je ono što čine odgovoran i zreli narod. Ako svete Božje ljude, poput Svetog Save, posmatramo samo kao ljude prošlosti, a ne kao ljude budućnosti, uzore i ideale kojima težimo, na pogrešnom smo putu.

„Ovo je vaša kuća“, pruža ka njemu fotografiju okrenutu naopačke, stegnutu, u drhtavoj hladnoj ruci i tad utihnuše kazaljke, sve zaneme.

Tišina beše ometena jedino gromovitim kucanjem njegovog srca. Sve se pokrenu kada još jedna suza kanu za dušu. Gledajući sliku i srušeno na njoj i u njemu se sruši sve. Sruši se nada... da ćemo je opet imati, kao nekad. I probudi se jaka želja za osvetom, da i oni osete isto, kako je kad gubiš ognjište, kako kad ne postojiš, kad je nemaš. Začu se škripa vrata. On i njegovi koraci napuštaju. Srce mu je plakalo, a skoro ni jedne suze. Došlo mu je da zaurla. Zašto? Zašto? Ali, ipak je uporno ćutao. Skamenjen stajao je dugo, tražeći u sebi viteza koji će sve rešiti, osloboditi ove patnje druge, svoje korene, ali nije uspeo. Sede na prag tuđeg, duboko se zamisli i iscepa sliku na sitne komade.

Neprirodna tišina štipala je za uši, trudila sam se da je ne čujem, ali sam osećala njen poriv kako mi diše za vrat, osećala sam se bespomoćno kao i danas. On tog trenutka ustade i krete dalje, a ja kao da sam i dalje tamo, zgazila duboko u prošlost i nadam se u drugačiju budućnost. Tamo sam gde me zvona Pećke patrijaršije bude, gde se tamjan iz Gračanice oseća, gde se poj sa Dečana čuje, gde se Kosovo Polje i dalje diči, gde carev grad još sija, gde se njegova stopa i dalje čuje, gde Bistrica donosi mir iz Hoče, gde se sa Šar-planine vidi cela domovina. Tamo gde nam je božurovo cveće, tamo gde su nekad i izdajice kročile. Grobovi tamo još uvek plaču, a kao da je sve zaspalo... I čeka. Čeka nekog ko će je probuditi. Možda će sv. Stefan, sv. Arhangeli, ili pak Glas, ali sve manje verujem u to da će se minuti skratiti. Umesto toga, jecaj prošlih dana, plač nestašnih i dalje se čuje, kao kroz maglu ga se sećam i dalje ga vidim. I onda se setih svega...

c Duga kolona, jedni za drugim, bol za bolom, sve teži i teži. Zgrčeni u uglu kamiona, punog kutija u kojima smo spakovali „sve“, deo plodne zemlje, deo radosti, deo srca, deo uspomena. Nešto me je u grlu steglo. Osećali smo isto, a utehe nigde. Došlo mi je da se okrenem glavom bez obzira i da se vratim, ali u meni je jači glas govorio. Kasno je... i dalje mu verujem. Misle li da ako uklone krst, vera više ne postoji? Misle li da odustajemo? Imamo 1113 razloga, 1113 svetinja, i ko zna koliko „ostavljenih“. Ista slika se otegla, a imam želju da prekrijem zaboravom i da je više ne ugledam. Ali kako? Kako kad tamo leže tvoji koreni? Kako kad znaš da je napred ništa, a tamo sve? Kako sutra da ne bude teže? Kako kad sad deli granica? Ali, za srce ne postoje granice. Ono voli i van njih, ono je tamo. Duh moj je tamo. Davno začet, nepromenjen vekovima, neuništen, teran, ali nikada nije odlazio. Odlaze svi, ali bez duše. Bez reči pokušavam da objasnim, bez reči govorim, ali ne razumete. Ne razume ni on, ni ja, jer govorim prokletim pogledima, koji su upereni „tamo dole“. Veliko „tamo dole“ koje nam otimaju, gde nam je sve, kultura, istorija, mi sami, naša duša. Oduzeše nam je, a mi i dalje živimo, dele nam zemlju, a mi i dalje ćutimo, uzeše sveto, a mi se ne bunimo. Nepotpuni smo bez Kosova i Metohije. Voliš, trebaš, a nemaš je... Zaborav je naša mana. Zaboravili slavne bojeve, krv prolivenu, a mnogo je nje teklo. Možda smo i negde u nekom kutku svoje svesti zaboravili snagu, zaboravili šta ostavljamo, zbog čega se ne borimo? Ili nema ko da nas povede? Ili se pak plaši da opet za sobom ne ostavi glad i tugu? Tišina ne daje sve odgovore. Zgazili nam ideale, uništili istoriju, jezik... ne primećujemo, pa ne znamo šta sad. Postali smo žrtve svoje i njihove pakosti.

Onog trena kad reče: „Idemo dalje“, nije krenuo, ostao je na istom mestu, samo je želeo dalje, dalje od svega i više nikad nije pogledao ni jednu fotografiju. Ovo moje srce govori, ja samo zapisujem. Nada za mene nije uzaludna, ona je jedino što imam, njom gradim srušeno, njom podižem spaljeno.